Zašto porezi ubijaju privredu i prihode države ili Laferova kriva for dummies

Nekoliko sedmica nisam ništa objavio. Mnogo je razloga, bilo je promjena u bračnom statusu, u prirodi, mnogo sam radio na poslu od kojeg zarađujem a i počelo je svjetsko prvenstvo. Sve to teško da može da stoji u istoj rečenici. Svaka od ovih tema otvara nekoliko mogućih naslova za povezivanje sa ekonomijom. U braku je super. Da sam znao da je ovako dobro odavno bih se ženio. Nisam htio da pišem o ponašanju organizovanih grupa ili pojedinaca tokom poplava. U međuvremenu je bilo prilike da se svašta pročita. Bilo je fenomelanih prijedloga, bilo je i izuzetno glupih, bilo je i kritika: korisnih, zlonamjernih, neodmjernih, odmjerenih... O tome bih mogao svašta da pišem, ali – drugom prilikom ću. Nakon toga je došlo svjetsko prvenstvo. Pričalo se o odnosu plata fudbalera i prikazanih vještina i rezultata na terenu. O tome sam već pisao. 

Nego, idu nama izbori. Pričaće se o svemu. Mnogo me zanima jedna tema za koju mislim da nosi mnogo glasova a zauzima jako malo prostora u kampanjama i u medijima uopšte. 

Naime, svjesno ili nesvjesno, često se zanemaruje priča o odnosu poreske stope i poreskih prihoda. U najkraćem prikazani grafikon može poslužiti da predstavli odnos. Povećanje poreske stope (na x osi) povećava poreske prihode države (prikazane na y osi). Poslije tačke označene na grafikonu sa t, koju teorijski nije moguće odrediti, poreski prihodi države (entiteta, kantona, opštine... onoga ko oporezuje preduzetnika) - opadaju. 

Laferova kriva (teoretski prikaz)

Drugim riječima, poslije te tačke dalje povećanje poreske stope ima suprotan efekat od željenog. U praksi ovaj grafikon nije ovako simetričan. Uglavnom, teoretičari smatraju, da je „vrh krive“ pomjeren još prema desno. Manja grupa smatra da se kriva "lomi" već na 33 osto. Kako god, stoji fakt da dodatno povećanje poreza privednike „tjera“ u sivo tržište. Najprostije, u želji da održe svoj posao koliko-toliko rentabilnim izbjegavaju da plaćaju porez. Jedan od poteza koji često povlače je pomjeranje posla, odnosno preregistrovanje u drugu sredinu (državu, opštinu, entitet, kanton), gdje su porezi niži. Na primjer, ako preduzetnike opteretite sa poreskom stopom od sto odsto, odnosno da svaku marku koju zarade treba da izdvoje kao porez državi - niko neće imati motiv da radi. U boljem slučaju, niko neće htjeti legalno da radi i prećiće u “sivu zonu“ što bi državu ostavilo bez poreskih prihoda. 

Iz ugla preduzetnika koji vodi preduzeće, poželjno je da postoji porez kao zaštita da će se na tržištu poštovati konkurencija i da preduzetnik neće biti reketiran, uslovljavan ili sputavan da posluje. Zamislite, samo na trenutak, da nema poreza. To bi značilo znači da država nema nikakvih prihoda. Takođe, u takvom sistemu bi zaštita privrednika bila slaba bez sumnje mnogi bi koristili razne štetne (da ne kažem nedozvioljene) metode uticaja na konkurenciju. Vrlo izvjesno je da bi privrednici kad-tad sami tražili da plate porez samo da se uspostavi red. Druga krajnost bi bila već opisano povećanje poreske stope na 100%. Nakon nekog vremena, poreski prihodi države će početi da se smanjuju. Poslodavci će sve manje da plaćaju poreze, a sve više će tražiti način da njihova preduzeća posluju u drugoj sredini. Prema tome, da bi privreda iole normalno funkcionisala, neophodno je da postoji poreska stopa za koju tržište poslodavaca (čitaj: privrednici) procjenjuju pravednom. Kada znamo da je tržište sistem koji funskioniše na principu promašaja pa pogodaka recimo da bi se nakon nekog vremena formirala tržišta stopa poreza koja bi privrednicima omogućila zaštitu, legalno poslvanje i ostrarivanje profita a državi ubiranje razumnih poreskih prihoda. Pažljivom čitaocu nije promaklo da s eradi o izuzetno pojednostavljenom modelu u kojem su zanemareni svi drugi uticaji nadmetanja vlasti i opozicije. Takođe, treba imati u vidu da se svi učesnici u sistemu ne ponašaju potpuno racionalno.

O kojoj stopi se tačno radi? Niko ne zna. Kako niko? Jednostavno. Niko. Mnogi „smatraju“, „ubijeđeni su“, „pretpostavljaju“ ali ekonomska teorija i praska još nisu saglasne o kojem procentu se radi. Kao što rekoh jedini način da se to „izračuna“ je prepuštanje tržištu da samo reguliše visinu poreza. Iluistracije radi, fiskus, recimo, poslodavcima nametne stopu poreza od 52 odsto i posmatra da li se ostvaruje dovoljno prihoda a sa druge strane kolika je poreska evazija. U slučaju da se javni prhodi i BPD smanjuju, a formalna nezaposlenost i poreska evazija rastu, nužno je smanjiti poresku stopu. Nakon smanjenja poreske stope, ako porastu prihodi, BDP i formalna zaposlenost - poreska stopa je bila previsoka. Problem je što za takav eksperiment treba mnooogooooooooo vremena. U najboljem slučaju za svaku promjenu po jedan kvartal (zbog statističkog praćenja reakcije na poteze) i što će jedan dio poslodavaca i privrednika uvijek biti u „sivoj zoni“. Međutim, to nije razlog da se ne „eksperimentiše“.
Pokušaću da budem slikovitiji. Zamislite kadu u koju pritiče oko jedan litar vode u sekundi a otiče slična zapremina. Čak u sa posudom zapremine 0,5 litara ćete imati problema da prikupite dovoljno vode. Međutim, ako uspjete da povećate priliv, a smanjite odliv iz kade prikupljanje vode biće efikasnije čak i sa šoljicom sa kafu. Slična logika važi i kod odnosa sive ekonomije (protok vode) i visine poreza (zapremine posude kojom prikupljate vodu).
Mnoge zemlje su često mijenjale poreske stope (ne samo stope doprinosa i poreze na dobit) dok nisu postigle optimalan odnos privrednog rasta i nezaposlenosti. Na kraju, da ponovim, nema saglasnosti oko odgovora na pitanje u kojoj tački se savija Laferova kriva. „Eksperti kažu na oko 70%, ljevičari kažu to isto, konzervativci i profesori "gađaju" na manje, ali ukazuju da će veliki porezi na dugi rok oboriti rast, a time i visinu poreza“, ali mijenjanje poreskih stopa je živa materija. Materija koju poslodavce zanima mnogo više od nekih ustaljenih priča u politici.