Termin privatizacija uveden je u 1936. godine u časopisu “The Economist” i odnosi se na prenos bilo koje državne imovine u privatno vlasništvo.
Zagovornici privatizacije, u skladu s liberalnim ekonomskim stavom, smatraju da država nije i ne može biti dobar preduzetnik. Po njima, privatna preduzeća rade efikasnije od onih pod državnom upravom što za rezultat ima inovacije, jeftiniju proizvodnju, veći profit i ekonomski rast.
S druge strane, najoštriji kritičar privatizacije-Association for the Taxation of Financial Transactions and for Citizens' Action-ATTAC smatra da se mnoge, posebno javne usluge (obrazovanje, prevoz, zdravstveno, energetsko i vodosnabdevanje) ne mogu prepustiti privatnom vlasništvu, jer se u tim oblastima radi o ispunjavanju zadataka koji prevazilaze ekonomska pitanja i ne mogu se posmatrati kroz prizmu ostvarivanja profita.
U cilju brze privatizacije velikog broja preduzeća u zemljama u tranziciji osmišljen je relativno brzo izvodljiv način privatizacije, povoljan po kratkoročni rejting vlade koja je izvodi-vaučerska privatizacija. Ideja je da se građanima besplatno podele vaučeri kojima građani kupuju akcije preduzeća.
Vaučerske privatizacije bile su centralizovane-odjednom za veći broj preduzeća (češki sistem) i decentralizovane-za svako preduzeće pojedinačno (ruski sistem). Jednim delom tako su izvedene privatizacije u Poljskoj, Letoniji, Sloveniji, Jermeniji, Kazahstanu, Kirgiziji i kod nas. Vaučeri su prema raznim kriterijumima, zavisno od zemlje, starosti i godina staža građana deljeni građanima.
Mana vaučerske privatizacije je što se ne osigurava dobro upravljanje preduzećima. Raspršeno vlasništvo, kao posledica jednake „kupovne snage“, dovodi do situacije u kojoj nad jednim preduzećem niko nema kontrolu, a odlučivanje i poslovanje gori su od očekivanih. Tako se stvara pogodno tlo za „bronwnfield“ investicije, „burazerske privatizacije“ i različite „zakulisne“ radnje.
Jedan od načina ublažavanja tih posledica je osnivanje (privatizacionih) investicionih fondova u koje bi građani uložili svoje vaučere, a dobijali akcije investicionih fondova (češki primer). Fondovi bi preko sakupljenih vaučera stekli značajno učešće u vlasništvu pojedinih preduzeća i, koristeći znanje i iskustvo svojih investicionih menadžera, na najbolji način upravljali poverenim kapitalom.
Nažalost, u zemljama koje su imale ovakav način privatizacije jedan od problema je-kontrola fondova. Različita vlasnička struktura fondova omogućila je menadžmentu mnogih fondova nekontrolisano poslovanje što je za posledicu imalo neefikasnost poslovanja preduzeća u njihovim portfeljima i sumnjiva preuzimanja vlasništva nad preduzećima.
Premijer Srbije, Mirko Cvetković, u jednom intervjuu je objasnio razočarenje u privatizaciju: „Privatizaciji se postavlja zadatak da kreira nova radna mesta, to se čuje u mnogim kritikama. Ona, prema udžbenicima, smanjuje broj radnih mesta, ali povećava efikasnost. Nova radna mesta treba da kreiraju grinfild investicije...“.
Nažalost, nepoverenje u privatizaciju uzrokovale su radnje koje nisu bile predviđene ili su urađene mimo zakona, a prošle su-nekažnjeno. Ako postoji sumnja, radi se revizija privatizacije i po potrebi mogu se (pokušati) poništiti privatizacioni ugovori.
U Srbiji je poništeno više od 600 privatizacija ili četvrtina od ukupnog broja. To je uzrokovalo ogromno nepoverenje javnosti u ispravnost postupka privatizacije u Srbiji.
U pet godina postojanja Komisije za reviziju privatizacije u RS revidirano je oko 200 privatizacija, što je oko četvrtina od ukupnog broja, a od toga u 96 slučajeva postoji osnovana sumnja nezakonitih radnji.
Nijedna privatizacija nije poništena.
Prema sadašnjim zakonima u Republici Srpskoj za najveći broj privatizacija ovih dana nastupa zastara.
S druge strane, najoštriji kritičar privatizacije-Association for the Taxation of Financial Transactions and for Citizens' Action-ATTAC smatra da se mnoge, posebno javne usluge (obrazovanje, prevoz, zdravstveno, energetsko i vodosnabdevanje) ne mogu prepustiti privatnom vlasništvu, jer se u tim oblastima radi o ispunjavanju zadataka koji prevazilaze ekonomska pitanja i ne mogu se posmatrati kroz prizmu ostvarivanja profita.
U cilju brze privatizacije velikog broja preduzeća u zemljama u tranziciji osmišljen je relativno brzo izvodljiv način privatizacije, povoljan po kratkoročni rejting vlade koja je izvodi-vaučerska privatizacija. Ideja je da se građanima besplatno podele vaučeri kojima građani kupuju akcije preduzeća.
Vaučerske privatizacije bile su centralizovane-odjednom za veći broj preduzeća (češki sistem) i decentralizovane-za svako preduzeće pojedinačno (ruski sistem). Jednim delom tako su izvedene privatizacije u Poljskoj, Letoniji, Sloveniji, Jermeniji, Kazahstanu, Kirgiziji i kod nas. Vaučeri su prema raznim kriterijumima, zavisno od zemlje, starosti i godina staža građana deljeni građanima.
Mana vaučerske privatizacije je što se ne osigurava dobro upravljanje preduzećima. Raspršeno vlasništvo, kao posledica jednake „kupovne snage“, dovodi do situacije u kojoj nad jednim preduzećem niko nema kontrolu, a odlučivanje i poslovanje gori su od očekivanih. Tako se stvara pogodno tlo za „bronwnfield“ investicije, „burazerske privatizacije“ i različite „zakulisne“ radnje.
Jedan od načina ublažavanja tih posledica je osnivanje (privatizacionih) investicionih fondova u koje bi građani uložili svoje vaučere, a dobijali akcije investicionih fondova (češki primer). Fondovi bi preko sakupljenih vaučera stekli značajno učešće u vlasništvu pojedinih preduzeća i, koristeći znanje i iskustvo svojih investicionih menadžera, na najbolji način upravljali poverenim kapitalom.
Nažalost, u zemljama koje su imale ovakav način privatizacije jedan od problema je-kontrola fondova. Različita vlasnička struktura fondova omogućila je menadžmentu mnogih fondova nekontrolisano poslovanje što je za posledicu imalo neefikasnost poslovanja preduzeća u njihovim portfeljima i sumnjiva preuzimanja vlasništva nad preduzećima.
Premijer Srbije, Mirko Cvetković, u jednom intervjuu je objasnio razočarenje u privatizaciju: „Privatizaciji se postavlja zadatak da kreira nova radna mesta, to se čuje u mnogim kritikama. Ona, prema udžbenicima, smanjuje broj radnih mesta, ali povećava efikasnost. Nova radna mesta treba da kreiraju grinfild investicije...“.
Nažalost, nepoverenje u privatizaciju uzrokovale su radnje koje nisu bile predviđene ili su urađene mimo zakona, a prošle su-nekažnjeno. Ako postoji sumnja, radi se revizija privatizacije i po potrebi mogu se (pokušati) poništiti privatizacioni ugovori.
U Srbiji je poništeno više od 600 privatizacija ili četvrtina od ukupnog broja. To je uzrokovalo ogromno nepoverenje javnosti u ispravnost postupka privatizacije u Srbiji.
U pet godina postojanja Komisije za reviziju privatizacije u RS revidirano je oko 200 privatizacija, što je oko četvrtina od ukupnog broja, a od toga u 96 slučajeva postoji osnovana sumnja nezakonitih radnji.
Nijedna privatizacija nije poništena.
Prema sadašnjim zakonima u Republici Srpskoj za najveći broj privatizacija ovih dana nastupa zastara.
Нема коментара:
Постави коментар