Na razvijenijim tržištima akcinarska društva kvartalno objavljuju svoje finansijske izvještaje. Osim toga, praksa je da se svi događaji značajni za poslovanje nekog akcionarskog društva objavljuju na njihovim veb-sajtovima, kao i na sajtu berze na kojoj su akcije listirane.
U želji da dođu do informacije koja može uticati na promenu cene akcija pre nego što ona (uopšte) bude objavljena, ulagači se često oslanjaju na insajderske informacije. Insajderima se smatraju svi koji imaju pristup važnim informacijama o poslovanju kompanije.
To mogu biti računovođe i revizori, ali i zaposleni ili povezana lica preduzeća. Informacije dobijene od njih špekulanti koriste da trgovanjem ostvare veću zaradu na berzi. Upravo „insajdersko trgovanje“ je najpoznatija mahinacija na berzi.
Ipak, nije pravilo da su sve informacije koje dođu od insajdera istinite i korisne, a neretko se pokaže da su i pogrešno protumačene. Na primer, zaposlenici preduzeća pojavljivanje novih kamiona u krugu preduzeća mogu protumačiti kao povećanje nabavki.
Povećanje narudžbi sirovina za preradu značilo bi povećanje proizvodnje i ostvarivanje većeg prihoda, a efekat toga je povećanje zarade po akciji i rast cene. Takvo tumačenje ukazuje na povećanu potražnju, a verovatno i cenu akcija tog preduzeća. Međutim, moguće je da se radi tek o promeni dobavljača. Interesantna strategija koju špekulanti koriste je takozvani front running. Suština je u tome da špekulant, pre nego što preporuči akciju svojoj „žrtvi“, prvo kupi te akcije za sebe, a nakon toga ih odjednom ili sukcesivno preprodaje, najčešće naglašavajući velike potencijalne dobitke. Ovu strategiju često primenjuju špekulanti na licima za koja saznaju da nameravaju da kupe neke akcije.
Jedna od najčešćih mahinacija jeste tzv. vozanje cene akcije. Uglavnom se vozaju akcije kojima se ne trguje često. Na primer, investitor koji namerava da smanji vrednost akcije ponudiće na prodaju manju količinu akcija. Recimo, akcije koje vrede jednu marku po akciji ponudiće po ceni od 0,80 KM (dozvoljenih 20 odsto manje od cene na otvaranju). Sutradan, na otvaranju trgovanja, početna cena te akcije biće 0,80 KM sa mogućnošću da na isti način bude oborena 20 odsto.
U željenom momentu, nakon što obori cenu, taj investitor može da kupi veliku količinu tih akcija po znatno manjoj ceni nego pre nekoliko dana. Deo ove strategije je ubeđivanje malih akcionara da je akcija mrtva, odnosno da za nju nema interesovanja, te će cena i dalje da pada. Ponekad ovakvi investitori svesno neznatno podignu cenu. Pri tome potvrđuju glasine da je to najviša cena koju akcija može da dostigne i nagovaraju ostale akcionare da, ako žele bar nešto da zarade, treba što pre da prodaju svoje akcije.
Nažalost, mnogi ulagači kasno uvide da nemaju znanja i(li) vremena da aktivno prate i analiziraju kretanja na tržištu i promene u poslovanju kompanija čijim hartijama se trguje na berzi. Ulagači bi trebalo da znaju osnovne rizike i da ulažu u akcije kompanija za koje je studiozna analiza pokazala da imaju dugoročnu perspektivu. Ukoliko traže savet, ili tip, za određenu naknadu, mogu da ga dobiju samo od investicionog savetnika.
U želji da dođu do informacije koja može uticati na promenu cene akcija pre nego što ona (uopšte) bude objavljena, ulagači se često oslanjaju na insajderske informacije. Insajderima se smatraju svi koji imaju pristup važnim informacijama o poslovanju kompanije.
To mogu biti računovođe i revizori, ali i zaposleni ili povezana lica preduzeća. Informacije dobijene od njih špekulanti koriste da trgovanjem ostvare veću zaradu na berzi. Upravo „insajdersko trgovanje“ je najpoznatija mahinacija na berzi.
Ipak, nije pravilo da su sve informacije koje dođu od insajdera istinite i korisne, a neretko se pokaže da su i pogrešno protumačene. Na primer, zaposlenici preduzeća pojavljivanje novih kamiona u krugu preduzeća mogu protumačiti kao povećanje nabavki.
Povećanje narudžbi sirovina za preradu značilo bi povećanje proizvodnje i ostvarivanje većeg prihoda, a efekat toga je povećanje zarade po akciji i rast cene. Takvo tumačenje ukazuje na povećanu potražnju, a verovatno i cenu akcija tog preduzeća. Međutim, moguće je da se radi tek o promeni dobavljača. Interesantna strategija koju špekulanti koriste je takozvani front running. Suština je u tome da špekulant, pre nego što preporuči akciju svojoj „žrtvi“, prvo kupi te akcije za sebe, a nakon toga ih odjednom ili sukcesivno preprodaje, najčešće naglašavajući velike potencijalne dobitke. Ovu strategiju često primenjuju špekulanti na licima za koja saznaju da nameravaju da kupe neke akcije.
Jedna od najčešćih mahinacija jeste tzv. vozanje cene akcije. Uglavnom se vozaju akcije kojima se ne trguje često. Na primer, investitor koji namerava da smanji vrednost akcije ponudiće na prodaju manju količinu akcija. Recimo, akcije koje vrede jednu marku po akciji ponudiće po ceni od 0,80 KM (dozvoljenih 20 odsto manje od cene na otvaranju). Sutradan, na otvaranju trgovanja, početna cena te akcije biće 0,80 KM sa mogućnošću da na isti način bude oborena 20 odsto.
U željenom momentu, nakon što obori cenu, taj investitor može da kupi veliku količinu tih akcija po znatno manjoj ceni nego pre nekoliko dana. Deo ove strategije je ubeđivanje malih akcionara da je akcija mrtva, odnosno da za nju nema interesovanja, te će cena i dalje da pada. Ponekad ovakvi investitori svesno neznatno podignu cenu. Pri tome potvrđuju glasine da je to najviša cena koju akcija može da dostigne i nagovaraju ostale akcionare da, ako žele bar nešto da zarade, treba što pre da prodaju svoje akcije.
Nažalost, mnogi ulagači kasno uvide da nemaju znanja i(li) vremena da aktivno prate i analiziraju kretanja na tržištu i promene u poslovanju kompanija čijim hartijama se trguje na berzi. Ulagači bi trebalo da znaju osnovne rizike i da ulažu u akcije kompanija za koje je studiozna analiza pokazala da imaju dugoročnu perspektivu. Ukoliko traže savet, ili tip, za određenu naknadu, mogu da ga dobiju samo od investicionog savetnika.
