Koncentracija vlasništva

Sa velikim brojem akcija preduzeća listiranih na Banjalučkoj berzi nije trgovano više od dve godine. Imajući u vidu finansijske izveštaje odnosno poslovanje i atraktivnost tih preduzeća, ako bi jedan dio tih akcija bio delistiran sa berze za njima ne bi trebalo previše žaliti.

Zakonom predviđen, najbrži put za delistiranje preduzeća sa berze je da se u broj akcionara svede na manje od sto ili da akcionar koji stekne više od 95 posto vlasništva obešteti ostale akcionare, te promeni pravnu formu preduzeća. Ova druga radnja se u praksi naziva „squeeze out” (istiskivanje). Ako i ne pristanu na prodaju, mali akcionari će, u zamenu za svoje akcije, biti isplaćeni po cijeni iz ponude za preuzimanje.

Krajnji cilj u oba slučaja je isti-delistiranje kompanije sa berze i oslobađanje od “troškova i zahteva” koje status otvorenog akcionarskog društva donosi. Iz pozicije većinskog akcionara, radi se o sasvim logičnom i očekivanom potezu. Nakon pada cena na berzi, većinski akcionari kupovinom akcija po niskim cenama koncentrišu vlasništvo i lakše upravljaju kompanijom.

Na berzama u zemljama Istočne Evrope aktivno se trguje sa oko 150 hartija od vrednosti, a godišnji prometi su i do 20 puta veći nego na berzama u bivšoj Jugoslaviji. Imajući u vidu iskustva i stanje odnosno dnevne promete na tim berzama, smanjenje ukupnog broja listiranih kompanija ne bi ugrozilo funkcionisanje tržišta kapitala i trgovanja na našoj berzi.

Kriza iz drugog ugla

Društveno odgovorno poslovanje je strategija poslovanja čiji cilj je da kompanija, osim stvaranja profita ostvaruje i značajnu korist za društvenu zajednicu. Suština toga nije samo medijski publicitet, već istinska želja za pružanjem pomoći.

Kompanije u Zapadnoj Evropi, posebno u Velikoj Britaniji, i tokom recesije ulažu ogromna sredstva u društveno odgovorno poslovanje. Verovatno bi i naša preduzeća više težila društveno odgovornom poslovanju da vlasti imaju više sluha za stimulisanje takvih napora.

Recimo nijedna država iz regiona ne ohrabruje kompanije u stipendiranju studenata, nego ih čak oporezuje. Dalje, preduzeća u BiH mogu donirati do tri posto godišnje zarade, a na ostale donacije plaćaju PDV.

Zapostavljanje značaja društvene odgovornosti kompanija može se opravdati trenutnim uslovima. Međutim, kako kriza bude jenjavala, a time i borba sa inostranom konkurencijom postane oštrija, lokalne kompanije biće prinuđene da više rade na sopstvenom imidžu. U uslovima krize uz smanjenje plata i obima proizvodnje drastično su smanjile ionako male iznose za donacije, stipendije, ekologiju,... Ovako kratkoročno razmišljanje može prozrokovati teške posledice jer investitori, kupci, bivši i potencijalni zaposleni dugo pamte ružne vesti. Baš zato kompanije i zakonodavna i izvršna vlast, svako u svom domenu, moraju više da doprinesu jačanju svesti da je društveno odgovorno poslovanje neophodno.