Jedan sveštenik sedeo je kraj prozora, spremajući se da napiše propoved o Proviđenju, kada je čuo buku kao od eksplozije i video ljude kako panično beže na sve strane. Ubrzo je čuo da je brana popustila, da reka nadolazi i da se ljudi evakuišu. Voda je uskoro počela da plavi ulicu ispod njega i, obuzdavajući paniku, rekao je u sebi: "Spremam propoved o Proviđenju i evo mi prilike da u praksi sprovedem ono što savetujem drugima. Neću pobeći, ostaću ovde i pouzdaću se u spas koji će doći božjim proviđenjem."
Kada je voda stigla do prozora, stigao je i čamac pun ljudi. "Uskačite, oče!" povikali su. "Ne, ne, deco moja", smireno je rekao sveštenik. "Uzdam se u božje proviđenje koje će me spasiti." Ipak, morao je da se popne na krov i, kada je voda stigla gore, prošao je još jedan čamac pun ljudi koji su ga zvali da se ukrca. Međutim, ponovo je odbio.
Na kraju, popeo se na vrh zvonika i, kada mu je voda stigla do kolena, poslali su patrolni čamac da ga spase. "Ne, hvala vam", rekao je, spokojno se osmehujući. "Ja verujem u Boga. On me neće ostaviti."
Kada se konačno udavio i stigao u raj, odmah je počeo sa žalopojkom upućenom Bogu: "Verovao sam u tebe! Zašto me nisi spasao?" "Ako ćemo pravo", rekao je Bog, "poslao sam ti čitava tri čamca!"
Нема коментара:
Постави коментар