четвртак, 05. април 2012.

Patriotizam u krizi

Trenutna kriza nije kraj svijeta, a ni kapitalizma. Ovo je samo još jedna - recesija. Čak i najveći pesimisti među uglednim ekonomistima, koji su slavu stekli tačnim prognozama, potvrđuju da će ova kriza da potraje još neko vrijeme. Onda će, uz prilične turbulencije, da usledi oporavak. Rast može da nastupi sutra, za nekoliko mjeseci, za nekoliko godina ili, recimo, kad bude patentirana neka nova tehnološka inovacija.
Od krize iz 1929. godine do aktuelne bilo je dvanaest kriza. U prosjeku svaka je trajala 14 mjeseci. Mada ekonomisti i istoričari osporavaju neke recesije u 19. veku, u Sjedinjenim Državama od 1790. do danas je zabilježeno 47 kriza. Najkraće su trajale po pola godine, a najduže nekoliko godina. Padovi su prevaziđeni promenama vlada, fiskalne, trgovinske ili monetarne politike.
Možda u želji da se minorizuju sposobnosti i trud političara, često se postavlja pitanje: „Kako ekonomiju može da vodi neko ko nije vodio ni kiosk?“ Može, zemlja nije kiosk. „Trafikanstko“ iskustvo, uz široko akademsko obrazovanje, može u maloj mjeri da olakša upravljanje državom. Svako preduzeće, od trafike do korporacije, je otvoren, a svaka privreda zatvoren sistem. Upravljanje otvorenim sistemom zahtjeva drugačija znanja od onih koja imaju privrednici.
Menadžment preduzeća treba da zadovolji uglavnom interese vlasnika, a „menadžment države“ ima više izazova i interesa. Počev od problema infrastrukture, odlaganja otpada, izgradnje parkinga,... do raspodjele prihoda. Dakle, nije realno uvek porediti preduzeće i ekonomiju države. Prosto, prihodi preduzeća mogu da rastu po stopi od 50 odsto godišnje, a za državu je značajan uspeh deseti deo toga. O tome da li su veća znanja i veštine potrebna političarima ili privrednicima može se dugo raspravljati.
Kada je privrednik neodgovoran prema svom poslu i imovini, propada mu preduzeće. Njegovo. Kada političari neodgovorno vode državnu ekonomiju, trpe skoro svi. Razlike u vođenju preduzeća i države su očigledne. Prema tome, za kreiranje u oblasti ekonomske politike nije nužno biti ljevičar, desničar,  liberal, kejnzijanac,... Potreban uslov je biti odgovoran i patriota.
Ipak je interesantno kako u svakoj zemlji programi stranaka pred izbore najviše razlika imaju po pitanjima unutrašnje i spoljne politike. Razlike po pitanju ekonomije, ako i postoje, odnose se na raspodele prihoda od poreza.
Jedan profesor je pre nekoliko dana primjetio da danas sve stranke nude programe u kojima pare odnekud dolaze a država radi sve. Kao da se biračima šalje poruka: „Budite opušteni, istrpite bolne rezove, a mi ćemo biti najbolji i onda ćemo svi zajedno dobro da živimo“. Činjenica da se stranke zalažu za sličan program ukazuje na zaključak da je takav program, ako je iole ozbiljan, samo - želja prosječnog birača.
Od početka trenutne svetske ekonomske krize mnogi problemi, propusti i neispunjeni zadaci i obaveze objašnjavaju se svjetskom krizom. Oni koji tako pravdaju podbacivanje planova valjda smatraju da ljudi ne razumiju kako nastaju krize i kako se zemlje bore protiv nje. Valjda je i prosječan birač zaokupljen svakodnevnicom pa nastoji da se u neke procese ne upušta više nego što mora.
Možda je to razlog zašto birače ponekad ne zanima rad zastupnika njihovih interesa. Pri tom se često spominje neki „nesposobni poznanik“ koji se obogatio a u poslovanju i napredovanju se koristio nelegalnim sredstvima. Za takav obrazac napretka postoji jedino rešenje. Međutim, na ovim prostorima je to već viđen scenario. Prije dvadeset-trideset godina poznanik bi postao visoki funkcioner Saveza komunista i obezbedio bi sebi veliki stan, auto, vikendicu,... Pri tom bi nam on, drčan i neuk, krojio sudbinu. Razlika u odnosu na taj period je možda u tome što bi tada pisac ovih redova za ovakvu konstataciju proveo nekoliko godina na Golom otoku, a danas većina Vas koji ovo čitate, sa odobravanjem i smješkom klimate glavom.
Možda je vreme da shvatimo kako svetska ekonomija zaista funkcioniše, a da priče o „krizi svih kriza”, posle koje svet nikad više neće biti isti, ne uzimamo „zdravo za gotovo“.